Grupa umetnika, pisaca, mislilaca i aktivista koje istorija umetnosti opisuje kao „Beogradski nadrealistički krug“ je verovala da dijalektička borba između misli i materije rukovodi i oblikuje istorijski subjekat. Misao, Marko Ristić i Koča Popović pišu u Nacrtu za jednu fenomenologiju iracionalnog, jeste proizvod materije – svog vremena i mesta, te sveta predmeta i materijala unutar kojeg operiše. No, misao je i operativna, te ona menja materiju kroz kontinuiranu interakciju sa istom. Misao takođe ima prirodnu predispoziciju da se okamenjuje u pasivan objekat i generiše akstrakcije za koje verujemo da su konstante: duh, istorija, sloboda, dobro, zlo. Vremenom, prestajemo da preispitujemo koncepte i počinjemo nekritički da posmatramo njihovu realizaciju u svakodnevnom životu; ideali postaju pasivni objekti. Da bi se sprečila mehanizacija misli i kočenje misaonih i društvenih tokova neophodno je uvek iznova kreirati uslove za transformativni susret, ili sukob, misli i materije, uvek u novim istorijskim okolnostima i uvek sa novim rezultatima, i uvek iz pozicije moralnog delovanja. Nadrealisti su verovali da se takvi susreti mogu ostvariti kroz participativno aktiviranje potencijala misli za iracionalno – za auto-kritiku i dijalektičko, destruktivno-konstrutivno delovanje, to će reći, kroz aktivnu i uvek iznova kreiranu interakciju umetničkog objekta, njegovog stvaraoca i njegovog primaoca. Sa nepokolebljivim humanizmom, čak i kada su spoljne okolnosti dovodile humanizam u pitanje, i sa izrazitom verom u moć „sredstava i metoda akcije“, nadrealisti aktivni u bivšoj Jugoslaviji su verovali da je cilj svake umetničke prakse i njene reprezentacije afirmacija čoveka, te da je čovek sposoban kreirati uslove za konstantno (samo)preispitivanje kroz umetničke prakse. Nadrealička „negacija“, verovali su, se saodnosi sa čovekovom inheretnom kretivnošću i prirodno generiše estetske modalitete i strategije reprezentacije – „aktivitete“ – koji pogoduju stalnom samopreispitivanju i buntu protiv okamenjivanja misli. Pošto kreativnost i buđenje iracionalnog ne počinje sa pozicije razgraničenja umetničkih formi i disciplina već kroz slobodnu igru duha, aktiviteti koje su jugoslovenski nadrealisti upražnjavali su uključivali individualne i grupne prakse u veoma širokom opsegu medija, umetničkih formi i tipova diskursa, te u njihovoj interdisciplinarnoj i intermedijalnoj spregi: slike, kolaži, objekti dobiveni metodom paranoiačke simulacije, instalacije, grupne proklamacije i participativne društvene akcije, intervencije, fotografije i fotogrami, filozofski traktati i dečija književnost, multimedijalne pesmeslike, nezavršivi antiromani, fanzini, časopisi, ankete, cadavre exquis, polemike i mnogi drugi iskazi i objekti dobiveni upotrebom transpozicije, učestvovanja, dekolonizacije i interkacije misli i materije, unutrašnje i spoljašnje realnosti.

Prateći ove smernice, nadrealizam mora biti shvaćen kao pozicija i praksa koja prevazilazi okvire trenutka u kome jedna umetnička grupa postoji ili je prominentna, i, odista, mnogi učesnici Beogradske grupe su nastavili sa nadrealističkim praksama, otvoreno ili privatno, i sa različitim formalnim nazivima svog rada, tokom celog života. Takvo razumevanje nadrealizma uključuje i temporalno i prostorno širenje. Ono podrazumeva, pre svega, fleksibilno shvatanje perioda delovanje njegovih aktera, tako da uključi vreme pre, tokom i nakon relativno limitiranog perioda intenzivnog rada kao grupa. Nadrelistički rad stoga postaje praksa dugog trajanja (longue durée). Ista uključuje kontinuiranu proizvodnju nadrealističkih umetničkih dela i ponovne susrete između autora, dela i njihovih primalaca kroz reprezentacije i reaktivacije u ključnim istorijskim trenucima, te dalji rad na praksama koje su ustanovljene tim putem ili kroz nove prakse i njihovu prezentaciju. Nadrealistički rad se širi i geopolitički i kulturno, od terena na kome je ova misao-praksa iznikla ka drugim terenima, povezanim kontaktom ili kroz afektivne reporte i analogije, kao i kroz kolaborativne i participativne interregionalne i međunarodne prakse.

Konceptualni okvir projekta “Aktivitet: 100 godina nadrealizma“ se blisko naslanja na ovu lokalno razvijenu nadrealističku misao i praksu, te na konkretne metode i strategije aktiviteta koje su sami nadrealisti razvili, prepoznajući u njima jedinstvenu privilegiju i potencijal za ponovni susret sa nadrealistima u sadašnjem trenutku i u „dugom trajanju“. Oslanjati se na osnovna konceptualna stremljenja i prevođenje intermedijalnih i interdisciplinarnih praksi samih nadrealista u kustoske odluke proizvodi višestruku korist. Artefakti i aktivnosti se prenose na način koji odgovara vremenu i mestu u kome su nastali, dok se istovremeno ispituje njihov domet i operativnost u istoriji (npr. pokret nesvrstanih) i istoriju umetnosti (npr. filmska umetnička praksa 1960ih), te, u susretu sa publikom danas, njihova funkcija i efikasnost u sadašnjem trenutku u srpskom društvu, sa svim njegovim izazovima i potencijalima. Ovakav jedan proces dovodi do inovacije u samoj kustoskoj praksi, kao i u metodama evaluacije dosega i dometa aktivnosti. Konceptualni kapacitet i kompleksnost pojma „aktiviteta“, hegelijanskog principa specifično razvijenog za umetničku praksu i interkaciju sa učestvujućom publikom od strane naših nadrealista, daje ovakvom jednom projektu jedinstvenu snagu i koherentnost.

Zahtev da se nalazi, ispituje, i stvara „aktivitet“ postaje mandat za kustose i saradnike da se svaki izloženi objekat ili predstavljena delatnost ujedno i – aktivira. Ta „aktivacija“ se dešava na više planova i kroz više modaliteta:

• kroz aktivaciju umetničkog objekta za učestvovanje publike unutar same izložbe. Npr. omogućavanje proizvodnje cadavre equisa u odgovarajućem delu izložbe.
• kroz aktivaciju „učestvujućih“ umetničkih odgovora od strane širih društvenih grupa – potencijalne nove publike – za čiju su se emancipaciju i vidljivost sami nadrealisti zalagali kroz svoje prakse: decu i mlade, seniore, te hospitalizovane i osobe sa smanjenim fizičkih i umnim sposobnostima. Npr. dečije stvaralaštvo u odgovoru na nadrealističke koncepte.
• kroz aktivaciju umetničkog objekta kroz reartikulacije i reprinte, tako da isti funkcionišu kao sastavni deo izložbe i izložbenih aktivnosti, npr. reprint časopisa Svedočanstva i njegova reartikulacija u vidu fanzina Nova svedočanstva koji bi izlazio tokom izložbe u Muzeju savremene umetnosti i služio kao platforma za objavljivanje rezultata i proizvoda ostalih aktivnosti (konceptualne izjave, dokumentacija intervencija, dečiji i radovi seniora, cadavre equisa sakupljenih tokom izložbe) i kontinuirani dosije izložbe.
• kroz aktivaciju drugih umetnika u strateškom preseku između tzv. „visoke“ i „niske“ umetnosti, uključujući i savremene umetnike, sa naglaskom na kolektivima (posebno amaterskim kolektivima), te međunarodnim vezama i recepciji.
• kroz skupove i tribine, uključujući one posvećene temama koje su se do sada ređe diskutovale u recepciji našeg nadrealizma: interdisciplinarnost i intermedijalnost, dekolonizacija, pedagogija nadrealizma, žensko pismo-ugao nadrealizma, filmska i dramska i muzička delatnost, nadrealizam između jezika/prevod i transliteracija našeg nadrealizma.
• kroz događaje i performanse, npr. predstava „Marija Ručara“
• kroz proširenje, osavremenjivanje, i omogućavanje dalje aktivne upotrebe websitea Nadrealizam.rs

Insistiranje jugoslovenskih nadrealista na autorefleksiji kao „aktivitetu“ se prevodi u mandat da se prikaže i promišlja nasleđe ne samo umetničkih dela i praksi, već i načina kako su one prikazivane, te da se sada, u participativnom ključu, ponovo postavi pitanje stručnjacima i laicima, prolaznicima i pasioniranim ljubiteljima nadrealizma, te publici samoj: kako izlagati nadrealizam? U tom smislu sastavni i značajni deo izložbe čine i:

• dokumentacija prethodnih javnih prikazivanja – od autopromotivnih i provokativnih delatnosti samih nadrealista, preko više decenija različito koncipiranih i izvedenih izložbi, skupova, i publikacija
• skup konceptualnih izjava na temu „kako treba izlagati nadrealizam“ sakupljenih od strane stručnjaka, članova Saveta, i saradnika na projektu pred izložbu, i objavljivanje istih; prilozi na istu temu od strane publike u okviru same izložbe, objavljivanje istih (aktivnost pre, tokom i nakon izložbe)
• evaluacija aktivnosti uz upotrebu savremenih metoda evaluacije društvenog dosega i uticaja same izložbe

U skladu sa samom nadrealističkom produkcijom, projekat je takođe obeležen sledećim ambicijama:

a) Decentralizacija. Decentralizacija delovanja i uključivanje regija izvan Beograda će se postići kroz fokusiranu saradnju sa školama i institucijama u rodnim mestima samih nadrealista ili značajnim mestima za njihovo delovanje. Ova uključuju Bor, Šabac, Vrnjačka Banja, Ćuprija, Požarevac, Kragujevac, ali i mesta značajna za njihovo delovanje kao što su Novi Sad i Sremska Mitrovica.
b) Intedisciplinarnost. Da bi se razumela i aktivirala bogata, intermedijalna i interdiskurzivna produkcija nadrealista neophodno je pristupiti mu sa izrazito interdisciplinarne pozicije kakva do sada nije u potpunosti sprovedena. Okosnicu projekta čini saradnja nekoliko institucija i kolektiva koji operišu unutar raznih disciplina, te stručnog saveta koji dolazi iz više disciplina.
c) Aktivna izložba. Aktivitet kao premisa izložbe podrazumeva brisanje granice između postavke unutar muzeja i tzv. propratnih aktivnosti, u i izvan muzeja, tako da potonje posaju sastavni deo izložbe
d) Društvena relevantnost i uticaj. U skladu sa načelom „aktiviteta“, sve aktivnosti se promišljaju iz perspektive širih primalaca i nivo njihove uključenosti se beleži i meri, te postaje sastavni deo same izložbe kao i njen dosije delovanja.

Projekat „Aktivitet: 100 godina nadrealizma“ obuhvata dve izložbe i naučni skup:
Muzej savremene umetnosti, izložba: „Aktivitet: 100 godina nadrealizma“, 19. oktobar 2024-17. februar 2025.
Muzej primenjene umetnosti, izložba: Zadržano bekstvo nadstvarnosti, 6. novembar 2024-31. januara 2025.
Institut za književnost i umetnost, međunarodni naučni skup: Nad-realizam, 27.-29. novembar 2024.

Autorski tim:
Profesor Sanja Bahun (Executive Dean, Faculty of Arts and Humanities University of Essex), Jelena Perać (kustoskinja Muzeja primenjene umetnosti), Aleksandra Mirčić, Žaklina Ratković, Una Popović (kustoskinje Muzeja savremene umetnosti), Biljana Andonovska, Jo (Institut za književnost I umetnost)