„Marija Ručara“ je scenska interpretacija nepravedno zaboravljenog dela srpskih nadrealističkih pesnika Dušana Matića i Aleksandra Vuča. Poema je objavljena u Knjižarnici „Svetlost“ Lazara P. Vukićevića iz Beograda 1935. godine kao prva knjiga edicije „Poezija i kritika“, ali je još pre puštanja u prodaju bila zabranjena, a nepovezani primerci uništeni.

Poema „Marija Ručara“ predstavlja vrhunsko reprezentativno delo srpskog nadrealizma, koje u sebi sažima avangardne tendencije tridesetih godina 20. veka. Kao takva, ova poema svedoči o razvoju moderne umetnosti u Beogradu, te o značaju ovog grada kao jednog od evropskih centara avangardne umetnosti. Poema je dugo bila izostavljana iz genealogija savremene srpske književnosti, pre svega jer je iz vizure modernističke paradigme bila ocenjivana kao zasićena propagandom i politikom. Međutim, novi uvidi i razumevanje neodvojivosti političkog života i društvenog konteksta od umetnosti zahtevaju preispitivanje ovakvog kritičkog suda.

Zbog toga je postavljanje ove poeme tamo gde ona pripada – na scenu – ogroman doprinos za razumevanje srpskog umetničkog nasleđa uopšte, a ponajviše za razumevanje istorije srpskog nadrealizma.

Činjenica da poema „Marija Ručara“ nije bila postavljana na beogradskim scenama rezultat je pre svega politike cenzure koja je bila na snazi u Kraljevini Jugoslaviji. S tim u vidu, postavljanje „Marije Ručare“ na scenu danas je i snažna poruka u vrednosnom smislu, kojom poručujemo da želimo da gradimo društvo u kojem ne cenzurišemo slobodu govora i slobodu umetničkog izraza.

Posebno je potrebno istaći da je način na koji je ostvarena inscenacija poeme „Marija Ručara“ – u stilu brehtovskog epskog pozorišta, sa upotrebom recitacionih horova – u saglasju sa istorijskim kontekstom u kojem je ovo delo nastalo, informisano najnovijim istraživanjima kulture, književnosti i umetnosti ovog perioda, ali predstavlja i rezultat samostalnih i originalnih umetničkih istraživanja ansambla Hleb teatra.

„Marija Ručara“ i u sadašnjem vremenu snažno progovara o položaju žene, radnice, i predstavlja jasan krik obespravljene žene, kao i svih nas koji smo ućutkani i čije se mišljenje i stav o gradu i zemlji u kojoj živimo ne uvažava, već je najglasniji zov profita, a surovo eksploatisanje ljudi, prirode i zemlje vidljivo na svakom koraku.
Kroz ovu temu, autori žele da ukažu na potencijalne perspektive prevazilaženja i revolucionarizovanja uslova svakodnevnog života u vreme globalnog neoliberalnog kapitalizma, njegovih paradigmi, politika, tehnika kontrole, zastrašivanja, uslova rada, migracijskih režima i demokratije.

—-

HLEB TEATAR
Dušan Matić i Aleksandar Vučo

MARIJA RUČARA

U početku borbe u bedi gledaju samo bedu,
A ne vide njenu prekretničku stranu

Umetnuti tekstovi: Aleksandar Rangelov, Dušan Vasiljev, L. Lazarević, Milan Drainac, Stanislav Šimić, Dobriša Cesarić, Milivoje Ristić, tekstovi malih oglasa 2021, tekstovi izvođača

Režija i dramaturgija: Sanja Krsmanović Tasić
Igraju: Marta Keler, Jugoslav Hadžić, Danilo Karapandža, Sanja Krsmanović Tasić
Muzika: Jugoslav Hadžić
Scenografija i kostim: Hleb teatar
Izrada scenografije: Nikola Tasić
Dizajn programa i postera: Danilo Karapandža
Fotografija: Anastasia Tasić
Konsultant na projektu: Srđan Atanasovski

Predstavu podržavaju: Rekonstrukcija, ženski fond RŽF i MKM

Reku ti je neko zgrabio,
Skrenuo, poždrao,
Ciku i smeh na obali,
Sunđerom profita popio