Odlomak teksta „Večnost, Svedočanstva i Javna ptica“ iz knjige Milanke Todić: Nemoguće. Umetnost nadrealizma, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2002.

Zahvaljujući istoriji ili slučaju, u koji su verovali nadrealisti, časopis Večnost je dobio neznatnu vremensku prednost u odnosu na Javnu pticu, mada je Milan Dedinac na ovoj nadrealističkoj poemi radio od 1922. godine. Kada se posle mnogih odlaganja konačno pojavila u decembru 1926. godine, Javna ptica je pripadala retkim vrstama, jer je bila štampana u tiražu od svega dvesta primeraka, dok su Putevi i Svedočanstva brojali hiljadu kopija. Pošto je razmena publikacija između francuske i srpske grupe nadrealista tada već bila vrlo intenzivna, Dedinac je, odmah, januara 1927. godine, poslao nekoliko primeraka svoje knjige „za Elijara, Bretona i Aragona“, ali i za Marka Ristića, koji je tada bio u Parizu. Time se, donekle, može objasniti i zašto je Ristićev prikaz Dedinčeve poeme, „Objava poezije“, objavljen neposredno po njegovom povratku iz Pariza, dobio formu nadrealističkog programa. Naime, Ristić tu koristi ton manifesta, u kome se, između ostalog, kaže da je Javna ptica „van literature“, te da „ne podleže književnoj kritici.“ Osim toga, on naglašava i da Javna ptica donosi „mračne armije snova,“ i da u njoj treba videti „dijalektički razvoj iracionalne misli“, kojom se preti licemernom i pragmatičnom građanskom društvu. Ovde je vrlo važno primetiti još da Ristić, u bujici reči kojima glorifikuje poemu, nije propustio priliku da ukaže na specijalan, tipično nadrealistički, odnos između teksta i slike. Jer, Javna ptica nije kao sve tradicionalne zbirke i antologije pesama ilustrovana vinjetama i crtežima manje–više poznatih umetnika – ona prvi put donosi, to ističe i Ristić, halucinantne fotomontaže, tri slike koje potiču od istog autora i koje su nastale po istom principu kao i poetske slike.

Breton je poredio nadrealističke slike sa Bodlerovim slikama opijuma. Čovek ih ne evocira više, već mu se one same „nameću, spontano, despotski. On ne može da ih odagna; jer volja nema više snage i ne vlada više duhovnim moćima čoveka.“ To su slike koje nastaju kao i snovi iz dubokih slojeva nesvesnog gde su potisnute skrivene želje i instinkti neprihvatljivi u okvirima građanskog društva. Mehanizam po kome nastaju slike sna otkrila je još Frojdova psihoanaliza na samom pocetku XX veka, ali nadrealisti su tu interpretaciju u potpunosti prihvatili i uključili je u svoja istraživanja podsvesti. „Kada se istražuju latentne misli sna, do kojih se došlo njegovom analizom, nalazi se na jednu među njima koja se oštro izdvaja od ostalih, razumljivih i snevaču dobro poznatih. One ostale, ostaci su budnog života; međutim, u onoj pojedinačnoj misli prepoznaje se želja koja je često vrlo neprilična, koja je strana budnom životu snevača i koju on, stoga, začuđen ili razgnevljen, poriče. Taj impuls je ono što u stvari formira san, od njega potiče energija za produkovanje sna, pri čemu se poslužio ostacima dana kao materijalom; ovako nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovoljavanja, on je ispunjenje želje,“ smatra Frojd.

Tajna nadrealističkog stvaranja, mogla bi biti toliko jednostavna da bi bila pristupačna svima kao što je to i spontano pojavljivanje sna kod spavača, na primer. Naime, „kao što varnica dobija na dužini kad se javlja kroz razređene gasove, tako je i nadrealistička atmosfera, stvorena mehaničkim pisanjem, …veoma pogodna za stvaranje najlepših slika. Može se reći, čak, da se slike pojavljuju u toj vratolomnoj trci kao jedini vodiči duha.“ Po tom principu su nastale i slike Milana Dedinca u Javnoj ptici, kako one poetske tako i one vizuelne. One su izraz „čiste kreacije duha“, kako kaže Reverdi, ali su jednom materijalizovane rečima, a drugi put slikom. Načinom nastanka one, takođe, zadovoljavaju programske, a onda, razume se, i estetske kriterijume nadrealističkog stvaralaštva. Za nadrealizam je „najjača ona slika koja, pokazuje najviši stepen proizvoljnosti, ona za koju je potrebno najviše vremena da se prevede na praktičan jezik.“ Prema tome, nesmotreno i beskorisno bi bilo prepričavati sadržinu Dedinčevih fotokolaža, jer njihova funkcija u knjizi nije ni narativna ni ilustrativna. Oni se ne odnose ni na jedan određeni deo poeme, niti na neku grupu stihova, a još bi se najmanje mogli doslovno prepoznati u jednoj ideji. Tu su da bi paralelno sa tekstom, pa i mimo poetskog teksta, preneli doživljaj čudesnog, ali i potvrdili nadrealističku ideju o grčevitoj lepoti. Jedna od Dedinčevih slika, smelom jukstapozicijom dve udaljene realnosti, otkriva nepoznate konstelacije nekog univerzuma u kojem se ruka žene, kao nekada Adamova ruka na Mikelanđelovoj fresci, bespomoćno pruža kroz prostor u potrazi za dodirom koji će joj tek udahnuti život…