Odlomak teksta „Nadrealizam danas i ovde“ iz knjige Milanke Todić: Nemoguće. Umetnost nadrealizma, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2002.

„Opisivao sam nadrealizam kao pokret koji je imao izvestan svoj
zanos, koji je pokušavao da obuhvati čitav niz vrlo različitih manifestacija
života, od poezije do ljubavi, od mašte do humora, od revolta do sna,
od neophodne potrebe socijalne revolucije, do rušenja svih brana u stvaranju.“

Marko Ristić, O dnevnicima, o kontinuitetu, o nadrealizmu i o vetru, 1963.

Sa trećim i poslednjim brojem časopisa Nadrealizam danas i ovde 1932. godine završavaju se neke, pre svega kolektivne, aktivnosti srpskih nadrealista, koje su bile upečatljivo ideološki usmerene ka „socijalnoj revoluciji.“

Do politizacije nadrealističkog pokreta došlo je, kao što je poznato, već posle Bretonovog Drugog manifesta nadrealizma (1929), a u srpskom nadrealizmu taj zaokret se može, samo donekle, vezati za Ristićeve i Popovićeve stavove iznete u Nacrtu za jednu fenomenologiju iracionalnog (1931), i Ristićeve i Borove teze u knjizi Anti–zid (1932).

U suštini, već drugi broj NDIO se razlikuje od prethodnog po koncepciji, pa se umesto fotomontaža, crteža i slika, objavljuju fotografije preuzete iz ruskih revolucionarnih publikacija: Skidanje krstova sa Kremlja, a u narednom broju: Deca sama sa mašinom i Mašta u službi propagande, pod zajedničkim naslovom „Nadrealistički elementi u modernom društvenom životu“.

To je trenutak kada je NDIO, kao nadrealistička publikacija, delimično sledio koncept Stožera, levo orijentisanog revolucionarnog časopisa. Zanimljivo je, kada se već govori o idejnom paralelizmu, da je i Stožer, iste 1932. godine, pozajmio fotografije iz knjige La Russie au travail.

Sva ta velika ideološka prestrojavanja, do kojih je došlo posle harkovskog kongresa, okupila su, još jednom, za kraj, neke od predstavnika nadrealizma oko redakcije časopisa Naša stvarnost 1936. godine. Refleksi starih ideoloških nesporazuma preneli su se i na umetnost, pa je tako Đilas, na primer, zamerao Ristiću što je napisao pohvalan esej o Pikasu, jer je tako „potkopavao novi realizam u slikarstvu.“

Nadrealizam je, na svom zalasku, bezuspešno pokušavao da ubedi nepoverljivu levicu u svoju idejnu ispravnost i društvenu angažovanost. A koliko je tek on sam time bio daleko od svoje početne pozicije, možda najbolje ilustruje Aragonova teza iz dvadesetih godina XX veka: „Pomisao na svaku ljudsku aktivnost nagoni me na smeh.“